BLOG

UK PAROBROD

7.10.2011.

autor
UK PAROBROD

PRIČE IZ KRAJA

Kako je bila zelena moja (silikonska) dolina

Jedno arogantno „Hvala što ne dolazite“ skrenulo je pažnju javnosti na ulicu Strahinjića bana u neodgovarajućem kontekstu. Ok, zaigrala su se wanna-be marketinška deca, skupa sa licemernim šefom filharmonije, da umesto sopstvene promocije, osnaže stereotip napravljen o toj ulici.

A zapravo takve ulice postoje u gotovo svim gradovima u svetu. Najčešće su pešačke, mada ne i obavezno. Nastanu spontano usled određenih socijalnih ili urbanističkih karakteristika. Strahinjića bana je zapravo Skadarlija u novom veku. Sem što je veza između dva najznačajnija starogradska toponima Kalemegdana i Bajloni pijace, baš preko pomenute Skadarske ulice, ona je takođe i ulica sa najširim trotoarom, širim i kolovozom od svih ostalih njoj paralelnih, a opet nije samo saobraćajni pravac poput njoj najbliže Dušanove. I ponajviše od svega, ima najlepši, najduži i najmiršljaviji drvored lipa u celom Beogradu.

Ništa nije bilo logičnije no da se početkom devedesetih baš u takvom ambijentu, nakon dugo godina nakon Cvetića, Zlatnog Papagaja i Trozupca, otvori i ustanovi nova urbana adresa, Ipanema. A kada je godinu dana kasnije u neposrednom komšiluku Krivokuća mlađi otvorio Naćos, dogodila se definitivna evolucija ove ulice. Prva kao više kul, drugi kao više fensi, ali su se različite gradske ekipe gotovo stapale na raskrsnici ulice sa Dobračinom otežavajući trolejbuski saobraćaj, kao nekad 24-ku u Njegoševoj. I samo je bilo pitanje dana kada će svaki dostupni podrum pretvoriti u lokal u narednim godinama, koje danas određujemo kao „devedesete“: vreme ratova, hiperinflacije i besposlice. I svako ko nije otišao u London da pere sudove, imao je oazu izolacije od stvarnosti u ulici Strahinjića bana.

Kada su se otvorili über fancy Stelina, Bonđorno i O’Polo, dogodila se i tzv. silikonska revolucija, a da u Beogradu još nije postojala nijedna klinika za ugradnju implanta. Lepotice, ribe, cupi, otkrile su svoja dekoltea i noge. Za njima su došli tipovi sa besnim kolima i džipovima, a pauk parking servisa je dobio prvi ozbiljan posao. Sećate li se 4P postulata: plavuša, pađero, pejdžer, pištolj… Ulicu su tad nazivali i dolinom nojeva, jer su navodno svi kao te ptice izvijali vrat da vide ko prolazi. A onda se krajem devedestih na ćošku s Kapetan Mišinom i očigledno najveće socijalne energije otvorilo nešto drugačije, po svetskim trendovima. Soho je bila zlatna era ugostitetljstva i pionir kafe klabinga. A nakon njega su usledili enterijerom skuplja mesta, ali sadržajem definitivno ona koja su inaugurisala imidž s početka teksta. Bilo je osmišljenih izuzetaka poput lokalca Fraćija, posvećenog čuvenoj italijanskoj balerini Karli Fraći ili Kandahar koji je u Beograd, pogotovo na Dorćol, vratio orijentalnu kulturu ispijanja čaja, turske kafe i rahatluka. Otvorili su se i restorani, francuski Balzak, italijanski Duomo, À la carte Dorian Gray… Čak je i Ipanema postala tratoria i neki su silni poslovni ljudi ali i uglednici iz kulture inaugurisali onaj njujorški brunch princip socijalnog života. Kulminacija ali i očigledan kraj je bila pojava onog najboljeg što ovaj grad ima, francuski bistro Pastis, konceptualni berlinski Supermarket, Ana 4 pištolja.

A onda se opet nešto loše desilo, zatvorila se Ana, zatvorila se Ipanema, pa čak i Bonđorno već duže od godinu dana nema zainteresovanog zakupca. Nisu se zapatili ni frizeri, baš kao ni show roomovi beogradske i srpske autorske mode. Lipe su suve već u junu. Kriza se definitivno u Beogradu može meriti parametrom ulice Strahinjića bana. Ponajamanje joj na to treba šamar s početka priče. Pre neki karneval, poput Notting Hill-a u Londonu, festivala Latino kulture, a dodatna simbolika je da su mesta koja su proslavila ovu ulicu imala toponime Brazila i Meksika. U tom pravcu je i bio tizer sa svečanim zatvaranjem filmstreet-a, dan posle neslavnih filharmoničara

A ono što i danas nikom nije jasno je sledeće: ako se Banović Strahinja zapravo tako zvao, kako se premetnuo u Strahinjića bana, sem ako to nisu prapočeci dorćolskog šatrovačkog…

Zlatko Crnogorac

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

7.10.2011.

autor
UK PAROBROD

KNJIGA UTISAKA

Skuhao sam večericu, večerat je neću

Svega se sećam. Sećam se i onoga čega se ne mogu setiti, tu su bili moj otac i deda da svojim pričama predoče kako je to bilo. A priče, dobre priče, su tako ubedljive da nakon nekog vremena i sami počnete da verujete u njih, kao da ste bili svedok opisanih dešavanja i vremena.

Sećam se, na primer, pijace koja je bila tamo gde je sada trg, pa onda da se ona spustila tamo gde je sada škola. Sećam se Đačkog kupatila, šlepera sa lubenicama, novih komšija, prvog gramofona, prvog televizora, prvog automobila i prvog puta u inostranstvo, a tada nisam nikako mogao biti rođen.

Ali sam zato bio rođen kada u toj, mojoj ulici nije bilo ni jednog kafea, čak ni jedne prodavnice, osim na ćošku sa 7. jula. Bio sam tu kada je jednom sneg tako zatrpao ulicu da automobili danima nisu mogli kroz nju. Pamti li ko gde je bila kafana Doboj? Bio sam tu kada je bilo važno da li neko živi iznad ili ispod Dušanove, sa leve ili desne strane Francuske. Pa šta? Pa ništa.

Dorćol se jeste promenio. Ali promena i jeste njegovo nasleđe. Dorćol moga dede nije Dorćol moga oca, Dorćol moga oca nije moj. Nekada trgovački kraj, postao je kraj kontrasta. Kontrasti su dali neke nove ljude, neku novu vrstu ljudi koja se početkom devedesetih počela da iseljava i ustupa mesto kafeima, restoranima i kancelarijama. U Greginom podrumu je danas restoran, na Ćošku, onom našem Ćošku su četiri, pet kafića, u Ćirinom ulazu je sada banka, a moj stan je postao bolnica. Pa šta? Svašta se promenilo, sve drugačije funkcioniše, samo je jedno ostalo isto. Kao i najveće metropole, Dorćol i njegovi stanovnici, stari i novi, dolazeći i odlazeći, uspevaju da održe duh tog, što neko reče, javnog prostora. On je i dalje mesto gde nastaju mora i mora priča… E to, to je već posebno.

Milan Lučić, dramaturg

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

7.10.2011.

autor
UK PAROBROD

PORTRET

Džoni Racković – the „flying Dorćolman“

Poslednje dve godine retko ko na Dorćolu, a i u gradu, nije primetio tipa na skejtu ili longbordu, neobičnog, pomalo čak i hipsterskog izgleda, koji svoje dnevno skejt putešestvije započinje iz Francuske, a neretko u gluvo doba noći završava vratolomijom niz Kneza Miloša.

Umetnik, slikar, gitarista, performer, glumac, klaber i šta još ne, sada svoj umetnički izraz ostvaruje na dasci koja život znači, ali ne u teatru, već na dasci sa točkovima, koja je u svetu deo dominantne supkulture.
Džoni Racković, naturalizovani Dorćolac, svoj default bunt protiv sistema vrednosti očigledno je poneo sa Miljakovca ili Braće Jerković sa kojih je došao na Dorćol i u legendu. Tihooo, ne, naprotiv i ponajmanje?

Njegov spektakularni intro bio je kada je visio sa speleoloških kablova, uz svoj performans „Aerobalet“, sa tornja crkve Bitef teatra na Bajloniju. Pre toga je već na istoimenoj sceni glumio svetog Nika, stalno se trudeći da svoju glumačku lucidnost nadogradi akrobatskim ludilom. Već urbana anegdota je kada je u današnjem Parobrodu napravio salto premet preko toplovodnih cevi, raskačio ih težinom, napravivši live act 3D video „gejzir“ performans.

Pre 15 godina se oženio i preselio na Dorćol i uklopio u nepisana dorćolska pravila svakodnevnog života, a odudaranja od prosečnosti. Na turniru u Prvoj proleterskoj početkom dvehiljaditih paradario je kao golman lokalnog kafića. Deset godina kasnije, Džoni je aposlutno prepoznat i uvažen na Dorćolu kao deo autentične umetničke enklave. Kako on sam kaže: „Prosto je neverovatno da u srcu grada imate ovakvu jednu sredinu koju je moguće obići peške, na skejtu, gde postoje pravila koja se poštuju i gde su dame gospođe, džentlmeni gospoda, gde se jos uvek zna ko je ko i gde je šta.“

Kada bi se slučajno, kao na prvoj paradi ponosa, potukao do krvi zarad prava na svaku vrstu različitosti, onda su na toj drugoj strani bili village people koji za gore navedene urbane kodekse nisu nikad čuli.

Kada je u mladosti bildovao bio je fanatičan bilder, kada je svirao gitaru, komotno je mogao u Judas Priest, kada je igrao bilijar, pobeđivao je turnire, a i sada kada vozi skejt, radi ga kao Natas Kaupas…

I svako sa beogradske underground ali i mainstream umetničke scene može da dopiše anegdotu za opšti omnibus o Džoniju Rackoviću, a ovo je samo jedan mogući.

Petar Ilić Ćirilo i saradnici Palube

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.9.2011.

autor
UK PAROBROD

Milan Delčić – POZDRAV

Milan je taman zašao u četrdesete, kad su mu lekari saopštili smrnu presudu, koja se ima odložiti za nekoliko, najviše dve tri godine. Milan je ipak doživeo pedeset i prvu, što je loše, ali mnogo bolje od prvobitne prognoze. Milan je postupio onako kako bismo svi želeli da možemo, kad bi za to imali hrabrosti i moralne čvrstine. Milan je postupio onako kako bismo svi govorili da treba postupiti, u kafani, ali teško da bi iko to izdržao. On, naime, nije želeo da ikom bude na teretu, pa je svoje stanje krio, dok se god to moglo. Podatak da su njegovi roditelji, s kojima je živeo poslednjih nekoliko godina, saznali za bolest tek nekoliko meseci pre njegove smrti, sve govori. On ih je čak lagao da ide na službeni put, ne bi li otišao na zračenje u bolnicu. A sve to, kao i ceo njegov život, bilo je začinjeno velikom dozom zdravog humora. Onog najzdravijeg, na sopstveni račun. (Primer: budući da mu je u poslednjoj fazi bolest metastazirala na pluća, skoro da nije mogao da diše. Ipak, govorio je: ’’Što bih sad zapalio jednu pljugu, al’ nemam s čim.’’) Neverovatno hrabar i požrtvovan čovek, ali to sad nije najvažnije.

Milan je za to sebi dodeljeno kratko vreme uradio svašta. Škripac, solo karijera, roman, nebrojene emisije, drame, scenariji, predstava koju je pisao, režirao i izvodio, a bila je na Bitefu, izložbe fotografija, gluma, konceptualna umetnost… mora biti da sam nešto zaboravio, ali oprostiće mi. I sve to visokog kvaliteta. I sve to sa veoma malo pomoći sa strane (ovde ne mislim na pomoć drugara kojih je bilo katkad i previše, nego na pomoć nečega što se zovu institucije. Ali, za institucije treba imati neke druge, uvlakačke talente, treba se laktati i biti glasan, što skromni Milan nikada nije bio.) Ali, ni ovo nije najvažnije.

Milan je, priznaćete, bio jedinstvena pojava. Milan je bio jedini čovek kojega sam znao, a da mu nadimak piše u ličnoj karti (budući da mu je u rubrici ime oca pisalo Delče, pa je bio Milan Delča Delčić), pravio je odlične žurke, a po dorćolskim kafićima smo proveli neke nezaboravne dane. Mesece. Godine. Milan je bio neka vrsta starovremskog boema, ali onog veselog, skromnog, nezlobivog. Pitajte osoblje (sadašnje i bivše) Strita, Ptice, Centrale, Gaudija, Bizara itd., ako mi ne verujete na reč. Ovo poslednje je takođe važno, ali ni to nije najvažnije.

Milana su ljudi voleli. I žene, pogotovo žene. I on njih. To je još važnije, ali ni to nije najvažnije.

Najvažnije je to da je Milan bio, kako se to nekad govorilo, duša od čoveka. Pozdrav Milanče, znam da nas gledaš.

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.9.2011.

autor
UK PAROBROD

O HIPSTERIMA

Marcell Mars

Iz ovog citata sledi da je svaki pokušaj promišljanja hipsterske subkulture nemoguć ukoliko autor prethodno ne proglasi samog sebe za hipstera. Dakle, ja autor, jesam hipster.

CINIZAM

Pisati o subkulturi hipstera 2011. godine umesno je koliko i pisanje o hipi pokretu ’71  nekoliko godina nakon rituala “The Death of the Hippie”  izvedenog u čuvenom kraju San Franciska (Haight-Ashbury) u kome je hipi pokret i nastao. Ukratko, hajp je prošao. Ostaju samo duple refleksije refleksija.

Ukoliko se ukuca reč “hipster” u guglu za 0.20 sekundi dobija se oko 30,500,000 rezultata. Time pokušaj pojednostavljivanja ovog fenomena poštovanom čitaocu postaje još neumesniji. Postoji par hiljada definicija hipstera i sve što bi autor, koji se upusti u ludost da u okviru naručenog novinskog teksta ograničenog formata, mogao da uradi je da izabere nekoliko postojećih, zameni im mesta i premontira ih u svoje misli. Dekonstrukcijom do parafraze. Ukratko, postmodernizam.

U par predhodnih pasusa demonstrirano je jedno od ubojitijih oružija svakog hipstera, cinizam. Još ubojitije oruđe je auto-cinizam. Sposobnost samoinfantilizacije korišćenjem bombastičnih fraza. Pojašnjenjem ovog postupka dolazimo na teren još jedne duple refleksije. Time autor ovog teksta postaje još veći hipster tzv. post-hipster jer korišćenjem ciničnog otklona prema auto-ciničnom komentaru on zapravo cinizam transcendira u postcinizam. Zabavno, zar ne.

STIL

“Ako je religija bila opijum za mase, stil je oruđe sofisticiranosti.”

U svom delu “Homo Modernus-Tractatus Philosophicus” autori Claudio Molinari Dassatti i Iñigo Orduña (youtube) na vrlo precizan način obračunavaju se sa elementarnim filozofskim postavkama i navikama savremenog čoveka. U jednom od pasusa kaže se:

“Homo Modernus je ogledalo. Projektor koji se može puniti slikama.

Kada se dva takva projektora sretnu oni generišu kaskadu kloniranih slika koje se međusobno reflektuju do beskonačnosti.

Nekada, medijum je bio poruka a čovek svoj stil. Danas je stil poruka a čovek medijum.“

Ukoliko se metodom iz prvog dela članka “homo modernus” zameni terminom hipster možemo preciznije razumeti na koji način je izgled i stil povezan sa hipsterskom subkulturom. Želja da se bude drugačiji i da se naglasi individualnost progutana je apsurdom logike kapitalističke proizvodnje i konzumerizma unutar kojeg tržište želju i potrebu za razlikovanjem pretvara u industriju.

Za razliku od svih subkultura porođenih u vreme modernizma za kojim lijemo suze melanholije hipsteri su drugačiji. Ono što je nekad bilo zadato danas je dato. Zahvaljujući ubrzanoj tranziciji ka realnom vremenu razmene informacija, svako u svakom trenutku ima svest o svemu. Naravno, ukoliko želi.

Vorholovih 15 minuta slave pretvorilo se u beskrajan feedback na socijalnim mrežama. Kako bi to rekla naša naučnica Bojana Gligorijević: “Od silnog netvorkinga skončaćemo u sopstvenim glavama”

U tom ključu, nekadašnji heroji modrnizma koji su se kao giganti isticali svojom autentičnošću danas su pretvoreni u proizvode na rafovima supermarketa koji kao i svi tržni centri opet izgledaju identično. “Kul” se danas prodaje jeftino i to je proces koji je nezaustavljiv bez obzira na stav i emocije koji konzumenti “kula” imaju o tome.

ZAKLJUČAK

Ukoliko vam je prethodno napisano samo još više pojačalo konfuziju o savremenim subkulturama, kao kompromis mogu ponuditi definiciju Hipstera iz New York Times-a iz 2009. – “Uzmite bakin dzemper, naočare Bob Dilana, teksas šorc, converse patike i bam— hipster.”

Ipak, ova kao i brojne druge definicije polaze od površne stilske analize hipsterske subkulture. Ovakve i slične permutacije u kojima se hipsteri definišu isključivo u pežorativnom kontekstu dešavaju se kada se o savremenim fenomenima promišlja arhaičnim pojmovnim aparatima. Ipak, ne bi bilo zgoreg upozoriti sve (ne)hipstere: Čuvajte se ljudi koji dolaze iz vremena kada su umetnost, odeća i muzika bili bolji nego danas. Bili oni hipsteri ili ne, najebaće.

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.7.2011.

autor
UK PAROBROD

Klabing na Dorćolu

Klabing i Dorćol su dve isprepletene celine čija veza je tokom vremena postala sve jača i neraskidiva. Akademija se doduše nalazi na samom obodu ali je bila početna stanica za mnoge prave klabere od kojih će neki postati rok zvezde ili pak drugi – DJ-i. Od legendarnih mesta koja su nekad dominirala ovim najstarijim delom grada moraju se spomenuti Buha, Soul Food, Bitef , Četiri Sobe, Soho Bar i Bassment. Na prve prave oblika klabinga kako ga danas poimamo nailzimo u dverima Industrija koja je iznedrila celu jednu novu generaciju urbane gerile. U tom periodu Dorćolom su šetli Roy Ayers, Moby, Laurent Garnier, DJ Hell, Marco Carola oblikujući današnji ritam ovog kraja koji je i dalje omiljeno mesto za izlazak nove generacije klabera. Danas se na Dorćolu u Siminoj ulici nalazi The Tube. U svoje četiri sezone ugostio je imena kao što su Derrick May, Anja Schneider, Martin Butrich, Mendo, LTJ Bukem kao i najjaču ekipu domaćih DJ-a. U Francuskoj ulici Francuska Sobarica i Batler su sigurna destinacija za urbane mlade ljude koji vole dobar provod uz drum&bass, dub step kao i neki dobar nu funk ili disco. Red Room u Siminoj specijalizirao se za rock&roll kao i poneki izlet u breaks and funk. Fenomen Jevremove ulice je fascinantan. Na relativno maloj štrafti dom su našli ne mali broj DJ barova. Najstariji među njima je Bizar koji je i danas aktivan a za njegovim gramofonima prošetali su uglavnom svi viđeniji viniličari ovoga grada.  ŠahKlubDorćol aka ŠKD i Bordela nalaze se jedan preko puta drugog i dok se u prvom ćuju zvuci disko hausa i proverenih klasika tipa Majkl Jackson u lokalu preko puta vlada deep i tech house. Do skoro je u istoj ulici bio i Tapas bar koji je na žalost skoro ugašen ali je ostavio dubok trag u lokalnoj barskoj kulturi. Žitomlin u marini Dorćol još je jedna lokacija koja za vreme trajanja festivala Mikser postaje interesantna za klabing pa se tako ove godine mogla ćuti engleska legenda disko zvuka Greg Wilson uz domaće favorite Brke i Marka Nastića. Kud god krenuo duh i pozivitivna vibracija klabinga isijava iz svake pore stare Dorćolske kaldrme dajući mu šarm jednog Berlina pomešanog starim šmekom balkana. Viva La Dorćol.

Akademija

Buha

Soul Food

Bitef

Industrija

4 sobe

Tapas

Bizar

Tube

Red Room

Francuska sobarica & batler

Škd

Bordel

Mikser festival

Pera di Reda

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.7.2011.

autor
UK PAROBROD

Izgubljeni u prevodu

Moram da pronadjem nešto negde na Dorćolu, ne sećam se šta i nisam sigurna gde. Evo, u redu, koncentrisaću se. Mislim da sam tražila poslovnicu Euneta da platim račune za internet koji su mi dušmani tog jutra isključili. Da, tako je bilo, recimo. Hodam ulicom,  mislim da je u pitanju Zmaj Jovina – znam da je u pitanju Zmaj Jovina!? Ali ne, pločica na fasadi zgrade kaže suprotno. Na njoj piše Ulica Knjeginje Ljubice. Shvatim da sam se izgubila. „Bravo, svaka ti čast! Dve i po decenije živš u ovom gradu i nisi u stanju da naučiš gde se nalazi nekoliko najbitnijih ulica“ besno kritikujem sebe, u sebi naravno, dok kružim kao kobac po dorćolskim uličicama, izbezumljeno tražeći Jovino ime po ćoškovima. Imena uporno nema, dok polako nestajem iza horizonta, ka Kalemegdanu, gde znam da sigurno neću naći ulicu koju tražim. Malograđanski strah da ću se izblamirati ako nekoga pitam: „Izvinite, gde je Zmaj Jovina, hvala, doviđenja“ – učini da mahinalno na glas prosikćem „Nikad!“  „Radije ću ponosno završiti u Pančevu, nego da nekoga pitam gde se nalazi ulica u samom centru mog rodnog grada!“ razmišljam tako dalje. Primetim da me neki par čudno gleda, smeju mi se, verovatno zato što mi se otelo ono partizansko „Nikad!!“ Postidim se na trenutak, a onda pomislim, pa da, i na Dorćolu ljudi i dalje gledaju jedni druge u čudu, kad su im „čudni“. Dorćol Menhetn? Neee. Dorćol ipak nije kao Menhetn. Ni statusno, naravno, a ni mentalitetski, to pogotovo. Na Menhetnu nikog neće zanimati ako vičeš,  vrištiš, pričaš ili pevaš sam sa sobom. Tamo niko neće pomisliti da si seljak, primitivac ili kreten što ne znaš gde je neka ulica, pa ti neće biti glupo ni da pitaš. Pomislim, „stop malograđanskom teroru!“ Ponosito izvijem glavu kao gusan, tj. guska, i negde, baš oko zoološkog vrta, odlučim da nekoga pitam gde je Zmajeva. Priđem čiki, finom starkelji, kaže mi tu i tu, ja mu kažem, ne i ne, on mi kaže, „pa zar niste čuli da je ulica promenila ime? Sada se zove Knjeginje Ljubice. Čitate li vi novine uopšte? Nije ni čudo što nam je zemlja ovakva kad su nam mladi takvi…“ i tome slično i tako dalje..Kažem mu „samo da znaš, matori, takvi smo zbog vas! Da ste vi bili bolji, ne bi vam ni mladi bili ovakvi!“ Posvađamo se krvnički, tu se okupi još neki svet, da ne kažem svetina. Podelimo se u dva tabora. Jedni su za mene, drugi za dedicu. Razgalamimo se kao na njivi. Zalutali pandur spontano priđe mljackajući hamburger i rastera gužvu, onako, iz hobija, a ja se vratim tamo odakle sam i pošla. U ulicu Knjeginje Ljubice/ Zmaj Jovinu. Pronađem i Eunet, u gornjem delu koji čak nije ni promenio ime, tamo negde, iza Knez Mihajlove. Platim račune i  krenem ka kući, u Šumice. „Dorćol i Menhetn imaju veze koliko i Central park i Šumice“ frustrirano zaključim i zasmejem na glas svojoj ironiji. Naravno, ubrzo se savladam i suzdržim. Ipak ne bih da mi se neko smeje zato što se smejem sama sa sobom u autobusu, ako me razumete..

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.7.2011.

autor
UK PAROBROD

МИРИС ДОРЋОЛА

Они који не морају бити пуно старији али су зато нешто искуснији од нас умеју да кажу како су дани понекад дугачки а године тако кратке. Овај парадокс протока времена се не може ни дефинисати ни доказивати – он се једноставно осећа. Поготово када почнете да размишљате о вечно променљивом свету, како је он изгледао јуче а како данас. И замислите макар на тренутак какав ће бити сутра. Такав поглед неминовно призива носталгију, која по правилу, просипа топле боје и сочне мирисе сећања, због којих нам се чини да је не тако давно све било боље и лепше, веселије и сигурније. Када се сетите да су са истим одушевљењем о прохујалим временима зборили сви они који су нам претходили, онда се не може избећи запитаност да ли плаћамо високу цену и није ли дошло време да уместо папучице за гас почнемо да стискамо кочницу. Док још увек имамо могућност избора а и времена…

Са свим својим испричаним причама и ко ће знати колико још оних које тек треба открити Дорћол је идеално место за оваква промишљања. Све док још увек постоје оне старе кафанице са карираним столњацима, бербернице са сталцима за новине и још по који мајстор без шегрта неког давног заната… Прошетајте се његовим кратким и уским уличицама и обевезно поведите децу! Испричајте им све што сте чули и чега се можете сетити. Нема бољег начина да задржите у сећању оне испред и да се надате да ће вас боље разумети они иза вас. Не кошта ништа – потребно је само мало времена. И сазнање колико је кочница драгоцена…

Момчило Рајин

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.5.2011.

autor
UK PAROBROD

RAZGLEDNICA

Imam jednu foru, delimično turističku delimično terapeutsku, u zavisnosti kome je upućujem. Foru/turu. Jednostavna je i vrlo lako primenljiva u sledećim slučajevima: a) kada imate inostranca u poseti i treba da mu pokažete Beograd, ali biste izbegli Knez Mihajlovu i Hram ili b) letnja je noć; c) šeta vam se, d) boli vas glava, e) melanholični ste. To su najčešće situacije kada posežem za ovom forom.

Evo ga recept -  krenete od vrha ulice Gundulićev venac, tamo skroz gore od ugla sa 29. novembrom, idete na dole. Taj venac, to je moja ulica i najlepša je u gradu. Nije što je moja, nego je to objektivno tako. Duga je, puna starih zgrada, oseća se duh gradjanstva, ima najlepši drvored na Dorćolu, ali nema saobraćaja i kafica (čitaj: nije se desio Strahinjića-ban-sindrom i nemojte da vam padne na pamet da je upropastite!).  Dakle, nastavite sa laganom šetnjom, kada stignete do ugla sa Djure Djakovića (aktuelno Vznislomsova or something) videćete red nekakvih starih istovetnih kuća, nadjite kapiju izmedju njih i udjite iza. Tu se krije jedna od onih tajni koje mogu da se saznaju samo ako poznajete starosedeoce ili ste i sami stanovnik nekog kraja. Ovo dvorište je riznica nikad neiskorišćenih savršenih filmskih kadrova. Inače, te zgradice koje ga okružuju je projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić, i srećom baš zbog toga nisu srušene ni zgradice, a ni dvorište u kome ostavih celo detinjstvo. To su uspomene od nacionalnog značaja.

Kad izadjete odatle, nastavite dole Gundulićevim vencem skroz do kraja, dok ne stignete do onog mesta gde umiru trole i tramvaji. Skrenete desno, prodjete kroz udžerice u kojima su se 90-ih snimali Džejevi spotovi (reality check check check) i hop! Već ste na tranzitu u industrijskoj zoni. Skretanje levo, izdržite malo kamione i autobuse i stignete do mosta koji prelazi prugu. Poželjno je prelaziti ga tokom izlaska/zalaska sunca. Madjija! Čarolija!

Predjete most,  prodjete kroz zgrade i  ispred vas je reka. A, pored reke se duboko diše i još dublje misli. Da.

Nastavite  levo i stižete do sportskog centra 25. maj. E sad, mi kad smo bili tinejdžeri, čekali smo 2 ujutro da čuvar sportskog centra počne da gleda porniće na Palmi, pa smo se peli na sam vrh, onaj šiljak od krova i sedeli smo tamo i brojali zvezde. To baš nije pametno raditi u zrelim godinama usred bela dana, a i nepristojni TV sadržaj je promenio termin, tako da….improvizujte ako baš želite kompletan ugodjaj.

Nastavite da hodate skroz do Kalemegdana (negde na pola puta ima jedan žbun u kome su uvek komarci, samo hrabro!) i pored Barutane se uspenjite skroz gore, pa pravac na Tadeuša Košćuška. Udjete u Gospodar Jevremovu, prodjete pored džamije, pa dole niz Kralja Petra i kao nagradu za uspesnu misiju častite se pljeskavicom kod Lokija! Ili još bolje – svratite u novootvorenu francusku kafanu Reset, odmah pored Suvobora. Njam njam.

Eto to je moja dorćolska fora/tura. Poslednji put kad sam je primenila na sebi prestala je da boli glava, a poslednje zamorče turista kome sam ovo pokazala mi reče kako je napravio više fotografija tokom jedne šetnje u Beogradu nego u celom Tokiju. Nije loše.

Tijana Todorović

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.4.2011.

autor
UK PAROBROD

S ONE STRANE BRDA

Prvi put sam napustio svoj grad 1992. godine, zbog građanskog rata u Bosni. Od tada, gde god da dođem, osećam se strancem. A stranci, kažu, najbolje poznaju tuđe gradove. Ponekad mi se čini da u svakom gradu tražim po neko parče Sarajeva da prizovem lepa sećanja.

To mi se često dešava dok šetam Dorćolom. Naviru sećanja kao luda. Nemojte misliti da je to zbog one česme, kod Bajlonija, koju je grad Sarajevo poklonio Beogradu, ta česma mi je na tom mestu kao pala s Marsa. Prosto, ta čudna atmosfera koju vam Dorćol ima u ponudi, vraća mi slike koje pamtim iz detinjstva. Miris zatvorene pijace, fasade zgrada, ograda crkve, džamija… U tim mojim besciljnim šetnjama postoji neko skriveno terapeutsko dejstvo, jer na momente osetim da sam tu negde, blizu, da ću sresti nekog koga odavno nisam video ili kao da sam svoj na svome. Dok se spuštam tim strmim, polumračnim dorćolskim ulicama, vide se lusteri salonskih stanova i gipsani radovi po ćoškovima. Kipovi na rukama i leđima drže sims prozora, a sutereni pokazuju život bolje nego u reality show-u. To zove grad. Milion nepoznatih prozora otvara milion novih priča kao na desktopu. Tako vam pulsira Dorćol, dok se automobili utrkuju ko će kome da otme parking mesto.

Kada vidim lepe ljude u baštama i lale uronjene u kante od Jupola, znam da je došao april u Beograd. Procveta Silikonska dolina. Svi se skinu da pokažu šta su radili zimus po teretanama i spa centrima. Tada mislim da nema lepšeg mesta za život. Napravim nekoliko krugova, da se uverim da to nije samo san, pa udahnem da mogu da nastavim dalje.

Nekada se čini da je sva ta lepota Beograda zapravo privid, neki subjektivni fantazam, koji iščezne kao duh iz boce. Kao da je grad unajmio te ljude da sede tu po ceo dan, da doprinesu lepoti grada, inače njih više nema kad zađe Sunce. Pretvore se u neke druge ljude, noćne ptice, koje paradiraju svetom clubbinga. U tom brzom ritmu, smene dana i noći, dok stojim i posmatram gde ja to trenutno živim, Dorćol mu dođe kao neki paralelni svet koji vam ne daje baš realnu sliku života u Srbiji.

To brdo u središtu grada, koje vas tera da neprekidno idete gore-dole, kao i u životu uostalom, neprekidno me baca u dilemu, meša mi osećanja, privlači me i odbija. A onda kada niste baš sigurni da li nekog volite ili ne znate da li taj neko vas voli, onda je vreme da odete. I tražite neki drugi Dorćol, možda malo manje brdovit. I stvaran.

Elektrodistribucija, duša nas je zabolela kad su je napravili. Najlepša je prekoputa, zgrada Prvog dunavskog parobrodarskog društva. Na broju 35. je još pre rata napravljena prva podzemna garaža za stanare po ugledu na američke zgrade. U kuće porodice Pavlovića i Arinu pored nje smo uvek čežnjivo kao deca gledali, maštajući o tome šta se nalazi u njihovim dvorištima. Kad smo porasli krajem devedesetih su se otvorili Gaudi i Bizar i time prekinuli dotadašnju neprikosnovenost Strahinjića bana. Dalje prema Francuskoj, svoje momente slave imali su Regina i Exit–Tapas. Na kraju dođe Skadarlija, knjigovezac, i „Ima dana“.

Ove godine, u nedelju 17 aprila, zastanite na ćošku sa Kapetan Mišinom (njih dvojica su bili Mišković i Beko onog vremena, samo mnogo darežljiviji), i bacite oko na zgradu gde je Parobrod. Nije nam preostalo ništa drugo nego da kao opštinska kuća kulture sa opštinskom administracijom, posle pola stoleća konačno popravimo najlepši i najveći javni časovnik u Beogradu i da ga kao takvog darujemo našim sugrađanima Dorćolcima, kad novih Miša i Jevrema više nema.

BLOG

BLOG

UK PAROBROD

1.2.2011.

autor
UK PAROBROD

PRVI PUT S OCUHOM NA JUTRENJE

Nedelja, podne. Budim se uz pomisao…Dorćol je najlepši kad padne sneg. Budi me telefon…Hoćeš da idemo na skijanje? Hoću, gde? Na Kalemegdan…odgovara moj očuh dok podmazuje skije. Oblačimo ski odelo, stavljamo kape, rukavice, uzimamo dugačke skije za langlauf i šetamo se niz Strahinjića bana. Usput srećemo komšiju koji se vraća sa pijace, čudno nas pozdravlja. Dve simpatične devojke prolaze pored nas, prkose gravitaciji na tankim štiklama, kikoću se i idu da piju prvu jutarnju kafu. One su dorćolski NLO. Prolazimo pored “Ane i 4 pištolja” odakle se i dalje šire mirisi i strasti subotnje večeri. Stižemo do Donjeg grada i posmatramo belo prostranstvo pred nama. Kad ljudi upoređuju Dorćol sa nekim evropskim gradovima, kako se nikad ne sete Osla?

BLOG